Intervju: Novica Milivojević – slikanje/crtanje te uvek odvodi u razne svetove i dimenzije

Već dve godine objavljujemo njegove stripove na našem portalu i čitamo dovitljive komentare. U prethodnom broju ste imali priliku da vidite njegovu karikaturu, a u ovom i da ga malo bolje upoznate!

Novica Milivojević (36) iz Zrenjanina, trenutno živi i stvara u Novom Sadu u firmi “Brave Giant”, a osim našeg stripa, bavi se i tetoviranjem, crtanjem karaktera za igrice koje igraju američke domaćice kad dođu s posla, odnosno pravi HOPA igrice (Hidden Object Puzzle Adventure), ali i ukrašavanjem dečje bolnice,…

Kako je došlo do toga da se pri’vatiš olovke i počneš da crtaš?

– Uh. 😀 Pa, došlo je tako što, od kako imam svest o sebi sećam se da sam nešto crtao, jer sam bio bolešljivo dete i nisam smeo da jurcam i divljam po ulici sa ostalom decom. Kada je tačno sve to počelo – ne sećam se, ali talenat sam pokupio od keve. Sećam se da sam prve karikature crtao sa komšijom Zharetom; on je crtao karikature i lobanje, a ja gledao i pokušavao da uradim to isto. 😀 Tako da, kadgod sam imao slobodnog vremena uvek sam crtao nešto, uvek su mi sveske bile ižvrljane i u školi i na faksu, i neka prikrivena želja mi je bila da se bavim dizajnom, crtanjem, slikanjem,… međutim, zbog određenih okolnosti sam odustao od Akademije i upisao Pupina u Zrenjaninu. Posle završetka faksa kao mlađani inženjer pun nade, polazim da tražim posao u struci, međutim, kao što je normalno u našoj državi, traže ti tone radnog iskustva a pritom ne primaju stažiste. I onda “slucajno”, u momentu kada sam batalio i konobarski posao, nađem u novinama oglas da je Udruženju umetnika „Gruppo Arte“ potreban grafički dizajner i ilustrator. Odem, pokažem radove i počnem da radim. Tu sam ispekao veliku školu i upotpunio taman ono što mi je falilo, jer mi je kolega bio bivši profesor likovnog, tako da mi je pokazao dosta toga, od firmopisanja, zidnog slikarstva, reljefa,… Zaista odlična škola. Uporedo sa tim sam radio i freelance-ing preko 99 designs-a, što me je vuklo u svet digitalne umetnosti, tako da sam posle nekoliko godina freelancinga zavrsio u “Eipixu” i tu počeo sa gejming industrijom i to je otprilike to.

Koliko ti je crtanje odvlačilo pažnju u školi od ostalih predmeta, a koliko danas od svakodnevnih obaveza?

– Hahaha… Paaa, bilo je napeto, jer kako da ostaneš fokusiran na neke dosadne godine, ratove, podatke o rudnom bogatstvu Zimbabvea, kad imaš pored teksta parče belog papira koje vrišti da bude ukrašeno nekom grimasom koja viri iz ugla stranice, ili jednostavno stilizovanom verzijom svog imena iako sam u osnovnoj bio odličan, skoro pa Vukovac. Dosta sam crtao na odmoru, kod kuće gde stignem. Imao sam jednu fasciklu u kojoj je bilo preko 700 karikatura (svaka je bila numerisana), tako da je uvek crtanje bilo nekako u istoj ravni, ako ne i važnije od ostalih obaveza, da ne spominjem karikature profesora zbog kojih su roditelji bili pozivani u školu. A danas… Pa, s obzirom da crtam i na poslu, uvek imam sketchbook kod sebe i na pauzi za ručak šrkabam ili skiciram nešto za svoju dušu, a posle posla, naravno da mi je draže da sedim za stolom i crtam nego da uzmem da sređujem stan. Hahahah… Tako da – da… Odvlači me od ostalih stvari dosta.

Da li te crtanje deklariše kao večitog dečaka u svom društvu/porodici? Čini mi se da skejteri, gejmeri, crtači nikad ne odrastu…

– Tu si u pravu. Bukvalno sam u stanju da sedim i crtam po ceo dan, tako da – da… Ali, s obzirom na to da sam okružen ljudima koji se bave istim stvarima, nisam sam u tome. Hahahah… Ali definitvno ostaješ večito dete jer, koliko god radio ozbiljne radove,  slikanje i crtanje je nešto što te uvek povezuje sa detinjstvom i odvodi te u razne svetove i dimenzije.

 

 

Šta najviše voliš da crtaš, koje tehnike da koristiš? I, kako se to razvijalo kod tebe?

– Pa, pazi ovako – zavisi kako me uhvati… Imam periode kada su to samo neki likovi, pa se onda isprimam na robote, pa neke kreature,… Dosta zavisi od toga kako sam raspoložen ili kakvu muziku slušam, to je ako pričamo o tome šta volim da crtam u slobodnom vremenu. A od tehnika uvek prvo olovka. Šta god da radim, da li digitalno ili tradicionalno, uvek prvo uradim olovkom pa onda skeniram i radim u fotošopu. U poslednje vreme dosta radim tušem, a kasnije to sredim digitalno. Mada, jako volim i akrilom da radim iako zbog obaveza nemam vremena za to, ali sam uradio nekoliko skica koje planiram da pretvorim u slike na platnu, tako da biće uskoro i to.

A krenulo je skoro pa tim redom – kao klinac, olovka i samo olovka, nisam voleo tempere i bojice dok nisam video prvi grafit; e, onda je pocelo loženje na to. Sa ortakom sam jedno vreme crtao grafite ali nista ozbiljno i dugo, onako s vremena na vreme… A onda, kada sam počeo da radim u “Gruppo Artu”, onda sam počeo da radim sa akrilom i da kontam slikarske tehnike i na kraju, naravno, neprikosnoveni fotošop.

Koliko je crtanje unosan posao? Može li se živeti od toga?

– Da ne može ne bismo ti i ja vodili ovaj razgovor sada. Hahahahah… Šalim se. Može, naravno… Opet i kao kod svega ostalog, koliko se trudiš toliko ćeš da zaradiš, i treba naći gde možeš da primeniš to što znaš da radiš. Zahvaljujući internetu i programima za digitalno slikanje, stvarno postoji neverovatno veliki broj artista koji su baš dobri, tako da mogu reći da je to veoma unosan posao, barem što se tiče “entertainment” industrije.

Foto: Bojan Rakić

Počeo si i da tetoviraš… Kako si se odlučio na taj poduhvat (gde i kako tetoviraš) i koliko se crtanje po koži razlikuje od crtanja po papiru/kartonu/zidu…?

– Što se tetoviranja tiče, još od osnovne škole me je to zanimalo, jer sam prve tetovaže video kod dede i ćaleta, i onda je jednog dana ćale došao i pitao me da li hoću da mi kupi mašinicu za tetoviranje. Mislim da sam bio osmi razred, ali mi je bila frka kako ću ja sad to da radim, nema gumice, nema nazad, šta ako zajebem nekoga, kako se to vežba?! I tu sam odustao, mada sam probao tada na sebi iglom i tušem neki X ili tačku, ali je otpalo ubrzo. A počeo sam, hm, pre oko godinu i nesto na Bakošev predlog. Dok me je tetovirao, pričali smo o tome i sledeći put mi je doneo opremu i kao “evo, da probaš”. I još uvek probam! Ne mogu da kažem da sam početnik, ali sam daleko od majstora… Gde tetoviram? Pa, tetovirao sam kod kuće – ortake, porodicu, poznanike, ali razmišljam da malo ozbiljnije pristupim tome, pa kada se bude sve poklopilo, počeću pomalo u “Plagijatoru” da švrljam. Pa, bogami, razlikuje se… Nije baš svejedno i iziskuje maksimalan fokus za sada. (Bar meni, hahahah…)

Kad tetoviraš, da li radiš svoje radove ili ispunjavaš tuđe želje?

– Trudim se da uvek malo izmenim rad koji mi donesu, ukoliko je to moguće. Naravno da bih voleo da tetoviram neki svoj stil koji me ispunjava više od pukog preslikavanja, ali šta da se radi… Bilo je nekoliko takvih varijanti… Ne znam zašto bi ljudi da imaju na sebi nešto što već neko drugi ima istetovirano, malo mi je to bezveze, a i osećam se kao da kradem rad drugog umetnika. Ali, božemoj, svako ima pravo da nosi na sebi šta želi.

A da li se isplati tetoviranje?

– To moraš da pitaš tattoo majstore! Hahahah…

Ti si strip crtač našeg portala, tako da su naši čitaoci već upoznati sa tvojim radom. Ipak, rekao si da imaš i neki svoj projekat. Može li nešto o tome?

– Da, ovaj strip se vuče već nekih dobrih deset godina po mojoj glavi i doživeo je masu prepravki od izgleda karaktera do priče, ali je suština oduvek ista. Počinjao sam da ga crtam jedno tri puta ispočetka i ovaj put je finalni! U suštini, priča je o dva superheroja (Dirty-ju Lungz-u i Lazy-ju Eye-u) koji zajedno čine tandem “Dirty and Lazy”, koji je ujedno i naziv stripa. Radnja se dešava u bliskoj budućnosti u jednom od veštačkih mega gradova, a koji izgleda kao kula, podeljen u tri etape; u gornjem delu (greenfields), koji je zaštićen kupolom, živi elita i njih dvojica, u srednjem delu živi srednji sloj koji se nada da će jednog dana preći u kupolu da živi. Zagađenje nije toliko jako, ali postoje tragovi mutacije. U donjem sloju (Psihopolis) dešavaju se kriminalne radnje svakih deset nanosekundi. Njih dvojica uživaju u staroj slavi i ništa ne rade, sve do jednog momenta kada se dugogodišnji mir kupole ne naruši. Nakon rešavanja problema, primorani su da siđu u Psihopolis gde počinju zajebane avanture. To je nešto ukratko o tom stripu iz kojeg se račvaju još dve priče za dva posebna stripa, koja se isto dešavaju u Psihopolisu koji je ujedno i naziv za jedan od njih.

Šta te motiviše i inspiriše? Kako biraš priče i likove koje ćeš crtati?

– Inspiracija za strip su uglavnom situacije koje su mi se desile, naravno, malo iskarikirane, ili  snovi koje sanjam a iz kojih kasnije proizliazi sam scenario. Što se priče tiče, pišem je tako da meni bude zanimljiva i smešna (neko bi rekao da tako ne treba da se radi), a likovi su uvek bazirani na ljudima koji me okružuju, s tim da sam ja jedan od glavnih junaka.

Postoje li neke zanimljive priče koje bi mogao da ispričaš a da se tiču poslova kojima se baviš?

– Hm… Bilo ih je sigurno dok sam radio na skelama i merdevinama visine 4-5 metara, a neverovatno se plašim visine. Ali trenutno ne mogu da se setim ni jedne, verovatno sam potisnuo sećanja na to. Hahaha… Ali, ono što mi je ostalo urezano u sećanje, jeste oslikavanje dečje bolnice u Novom Sadu jer vidiš koliko je klincima bilo zanimljivo to da gledaju i uživaju u slikama, i drago mi je da smo bar malo uspeli da im ulepšamo taj boravak tamo.

 

Koji su ti ciljevi u životu, kako po pitanju posla tako i privatno? (Da li maštaš da ceš lično ukrasiti dečje sobe il’ tako nešto? Hahaha… Vidi se da sam žena!)

– Hm, poslovni primarni cilj je kao i svima, da jednog dana ne radiš ni za koga. Sad, kako tačno, ne smem da ti kažem. A privatni ciljevi za sad su da rešim sve ovo što sam započeo i natovario sebi na grbaču, pa da napravim malo reda do oktobra, jer tada kreće “INKtober”. Hahahahah… Što se tiče tog ukrašavanja soba, oslikao sam dosta dečjih soba .

Ako ima nešto sto bi dodao, naglasio a da je interesantno ili važno…?

– Na kraju bih samo citirao jednog prijatelja slikara: “Nemoj nikada prestati da crtaš, Novice. Crtanje je najlepše gubljenje vremena koje postoji!“ Ovo je poruka za sebe i druge umetnike.

 

 

 

 

 

Sponzor teksta:


Tagovi:

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*