Intervju: Damir Stančić: “Dobra tetovaža zavisi od klijenata koje imaš”

Damir Stančić (36) živi u Beogradu, ali zadnjih 7-8 godina radi u inostranstvu. U tattoo svetu je poznat kao osoba koja je pokrenula prvi srpski tattoo časopis, napisao je knjigu, a počeo i sa snimanjem emisije o tetoviranju. Kaže da je tetoviranjem počeo da se bavi jer je morao – splet životnih okolnosti koje su mu se nametnule. Bio je zaljubljen u taj posao, više nije, ali ga i dalje voli. Više o njemu i njegovom radu, pročitajte u intervjuu koji smo nedavno uradili sa njim.

 

 

1. Kako ste došli na ideju da objavite prvi srpski časopis o tetoviranju?

Na ideju sam došao u vreme kada sam počeo da tetoviram, jer se taj zanat krio, što kažu, kao zmijine noge. Dolazio sam u situaciju da se tetoviram kod nekih starijih tattoo majstora koji su krili bočice šta piše na njima, koja je firma, a kamoli igle. A ja sam u fazonu da se to podeli sa drugima, i da treba napraviti domaću scenu, da ljudi vide i budu svesni da mi ne kaskamo ili kasnimo za svetskim tattoo majstorima. To je bila poenta, i to sam uradio.

2. Zašto časopis više ne postoji?

Časopis je prestao da postoji zbog neke više sile. Bila je u pitanju ta neka ekonomska svetska kriza. Mi smo u to vreme svoj časopis prodavali uspešno i više nego što smo očekivali, ali to su bile firme koje su se mnogo zaduživale, a mi smo bili mali dužnici, tako da nikad nismo dobili pare nazad i faktički smo bankrotirali i morali da zamrznemo časopis. Nismo mogli da se izvučemo iz toga, tako da, u suštini, finansijski problem.

 

3. Kako si došao na ideju da napišeš knjigu?
O knjizi bih rekao to da sam počeo da je pišem jako mlad. Ja sam nju počeo 2002/3. godine, a 2004. sam je izdao. To su neke osnovne stvari, dečije, za početnike. Ona tako i zvuči. Sad kad je neko čita posle deset godina, može da se razočara u mene. Ali, ja sam od tad stekao mnogo novog iskustva. Ali za nekog ko je početnik, mislim da ima neke prave informacije, mada se neki standard i sve ostalo dosta promenilo od tog vremena. Takođe, knjigu sam napisao iz razloga što je u to vreme postojala jedna knjiga, koja je bila sažeta i sva nikakva, a pored toga, mi ismo izdavali časopis i samim tim sam imao više od 70% knjige i samo sam dodao neke svoje detalje. Baš iz razloga da, ako neko hoće da se bavi tetoviranjem, da ima pravu edukaciju jer, kao što sam spomenuo malopre – što je više dobrih majstora na našim prostorima, veća će biti potražnja za tetovažama samim tim ce biti napretka i posla za sve.

 

4. Ima li razlike u tetoviranju u vreme kad si počinjao i danas?
Ja nisam nešto mnogo mator, ali velika je razlika. Mnogo je urađeno na reklami, što je bila i poenta mog časopisa, da se svi reklamiraju, da pokažu ljudima da postoje. Mnogo toga je urađeno, i internet i ceo ovaj tehnološki napredak doprineli sz da se podigne standard, te se mnogo više očekuje od današnjih majstora nego od majstora koji su radili u to vreme.

 

5. Šta je za tebe kvalitetna tetovaža?
Kvalitet tetovaže – da se ispoštuje da crtež bude likovno ispravan, da se izađe u susret klijentu, pošto ne može da zna šta želi dok ne dođe do pravog majstora. Kvalitet i dobra tetovaža zavise od toga kakve klijente imaš i u kakvim uslovima radiš. Nije isto raditi tetovažu veličine pakle cigara ceo dan i pola ruke za isto to vreme.

 

6.Šta te inspiriše/motiviše u tetoviranju i životu?
Što se tiče moje inspiracije u životu, ja sam uvek okrenut da sebi olakšam na prvom mestu posao, na drugom mestu, da uradim da to bude kako treba, i opet, da nametnem neki svoj stil, nešto što će biti drugačije od ostalog, da to ljudi prepoznaju. I uspeo sam negde u tome, zato što neke stvari radim jednostavnije i to stvarno bude drugačije, a i opet napominjem, ja imam klijente malo drugačije, koji imaju poverenja u mene. Ne znači im da to bude toliko savršeno, nego da bude kompaktno i veliko, i da to može da se nastavi, da pišu neku svoju priču.

 

7. Posećuješ li konvencije?

Ja sam posećivao sve najbolje konvencije, nikad nisam bio učesnik. To me nešto nije privlačilo, jer kao umetnik sam lenština i volim da štedim svoju energiju za neke prave situacije, prave klijente, a ne da idem na konvencije da bih jurio posao. Hvala bogu, uspeo sam finansijski da se stabilizujem odavno sa svojim radom. Ali, konvencije su dobre za posetiti i videti šta drugi ljudi rade, ali generalno sam razočaran konvencijama i imam jednu anegdotu – jedan moj stalni klijent, sada moj kum, je posetio sa mnom konvenciju u Rimu pre 7-8 godina, posle toga smo bili i u Londonu zajedno, i kaže on meni: “Vidiš, kume, ako su ovo najbolji tattoo majstori na svetu i ja hoću da se bavim tetoviranjem!” Eto, on iz te njegove izjave, danas je uspešan tattoo majstor i radi sa mnom, sasvim sam zadovoljan, radi neke jednostavne stvari, izgradio je svoj stil, za šta radi i to je uspeh. Ako znaš da radiš samo tribale, radi samo njih. Ti ćeš tako biti poštovan i uspešan umetnik.

 

8.Imaš li poruku za mlade tetovažere?
Bitno je da se ne opterećuju novim trendom. Tetoviranje je postala jedna velika industrija. Lično imam mašine s kojima već deset godina radim, a ovaj marketinški svet se pretvorio u nešto što je laž. Ako ti ne znaš da radiš nešto sa mašinom koju si makar i sam napravio, džaba ti što ćeš mašinu da platiš hiljadu evra. Ne kažem i ne osuđujem sve te velike kompanije, ali treba biti umeren i treba biti svoj.

 

9. Imaš li poruku za svoje klijente?
Za klijente nemam poruku, jer moji klijenti neće čitati ovo. Neki su nepismeni i na svom jeziku, a kamoli na našem. Možda neki budući klijenti, za još nekih 5-6 godina kad završim sa fudbalerima i strancima, možda se vratim ovde. Ali, tada ću sebe smatrati penzijskim tipom, tada ću raditi svojima neke stvarčice. Ja sam davno završio sa građenjem svoje karijere, to me više ne interesuje.

 

10. Da li si imao neke neprijatnosti do sad ili neke anegdote koje bi ispričao?
Naravno da ih ima, ali pošto već sedam godina radim u inostranstvu, izdvojiću jednu. Jedan poznati fudbaler koji igra za brazilsku reprezentaciju, koji ceo život igra fudbal, koji je težak 30 miliona, kaže meni da hoće da uradi neku rečenicu, ali ne možemo sad jer mora da sačeka prevodioca da mu je napiše. Reko: “Kako, ne razumem?”, “Ja nisam imao dovoljno vremena u životu da idem u školu da naučim da pišem, pa ne znam da pišem.” A opet, celo vreme igra Sony play station, mogao je da nađe profesora za sitne pare da ga nauči da piše svoj jezik. I da zanemarimo sve to, oni imaju više poštovanja za to što sam došao, što sam im uradio tetovažu, što su mi platili i put i smeštaj, nego pojedinci ovde koji dođu, imaju telefon od 600 evra, a cenkaju se za 50 evra. To ne podnosim, kada neko ne poštuje tuđi rad.

 

11. Sa kojim mašinama radiš?
Radio sam coil mašinama oduvek i dalje s njima radim, ali imam i 2-3  rotacione. Od rotacionih uglavnom koristim samo jednu i to za jaču liniju. Generalno moraju čitaoci da razumeju da radim 15 gdina i da sam radio sa magnetnim. A da je isforsirana ta priča o roto mašinama, da je to neki novi trend. Kapiram da novi majstori koji počinju sa tim, ali ja da pređem sa ovih – nisam primetio neku razliku i neko savršenstvo. Ne sviđaju mi se.

12. Da li si imao problema sa zdravljem kao mnogi: leđa, oči, dupe? 🙂

Uvek sam imao veliki stres. Bio sam ime u gradu, što se pokazalo na kraju da je loše, jer mnogo ludaka i poznatih ljudi to privlači, za koje imaš veću odgovornost. Ja sam dijabetičar poslednjih šest godina, a imam problem sa zglobovima, čak sam i lakat operisao pre nekoliko meseci i nije urodilo plodom. Pogrešno korišćenje lakta, nepravilan položaj,… Pored toga imam vodu u laktu od stalnih upala tetiva i još uvek tražim rešenje za tim.

13. Razmišljaš li o penziji? 
Što se tiče penzije, ne razmišljam o tome. Već sam se dovoljno obezbedio za ceo život, ali smatram da za umetnika nema penzije. Umetnik je čovek koji radi do kraja života. Mogućnosti vremenom opadaju, ali zato bolje sad, dok ste mladi, dok možete nešto da uradite, da se unovčite. Ono što sam pominjao da je bezveze i da je gubljenje vremena pratiti te svetske trendove i majstore koji stavljaju fantastične fotografije, i žuditi ka tome – kad mi ne živimo u tom području. Mi treba da uradimo korektnu tetovažu i da to naplatimo. Znači, ne možemo mi da se borimo, jer ne postajemo svetska imena i to nema smisla. Poenta je raditi i praviti prostor da pored posla imate i normalan zivot i da to unovčite.

 

14. Pokušao si da snimiš i TV emisiju?

Da, pokušao sam da snimim tu emisiju i pre nego što se pojavio Miami ink i LA ink. Tada sam došao u kontakt sa Kat Von D, ona je tad bila početnik i mnoge savete sam joj davao i preko nje sam dobio informaciju da se planira tako neko snimanje rijaliti šoa, pa sam i ja u isto to vreme počeo da snimam. Naravno, mi živimo u jednoj banana zemlji. Kupio sam sam svu opremu za snimanje, iznajmljivao kamermane, ali nijedna televizija nije imala dovoljno para da to plati, a ja iz svoje časti nisam dozvolio da se to za džabe emituje, nisam hteo da im poklonim. Sav taj materijal koji je snimljen tad, sniman je od 2005, iskoristio sam za dokumentarni film koji se danas montira u saradnji sa RTS-om. Zadnjih mesec danas sam snimao i noću i danju i taj film bi trebao da izađe na proleće ili jesen. Poenta filma će biti 15 godina mog rada. Naravno, čim prođe taj ugovor, posle nekoliko meseci će taj snimak biti besplatno objavljen i na YouTube-u.

Prethodni
Sledeći

Tagovi:

Komentari

  1. zoran // Odgovori

    iskreno!

  2. no_promises // Odgovori

    Svidja mi se sta sam procitao.

  3. Milan // Odgovori

    Kapiram čoveka i u pravu je kod nas ima klijent mobilni od 600 evra a cenjka se za 50. Mislim ja još nisam uradio svoju prvu tetovažu čisto zbog finansija, ipak hoću ta prva što kažu da valja. U pravu je i za ostale poente u ovom tekstu i zaista je vrstan umetnik ali iskreno moram da citiram pokojnog G. Carline “He’s full of shit”

    Uzdravlje

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*