Michela Bottin – “Brutalno crna” italijanska lepotica

Michela Bottin – “Brutalno crna” italijanska lepotica

Michela Bottin, italijanska tattoo umetnica koja je zapravo svetsku slavu stekla s tetovažama koje su na njoj radili drugi. Za mnoge ekstreman stil, za nju je „odeća“ u kojoj se oseća prijatnije. Šta ona ima da kaže povodom toga?

„Prvi put sam tetovažu videla na mojoj sestri, kada je napunila 18 godina. Ja sam tada imala 15. Sećam se, nisam mogla da verujem da je to uradila, to mi je bilo tako neprimereno.

Odrasla sam u malom selu s oko 3.000 stanovnika, gde tetovaže jednostavno nisu postojale. Moja sestra je rekla kako će se istetovirati, staviti sliku ribe na zglob ruke. Ja sam rekla ’Šta?!’, za mene je to bilo tako ludo. Dobro se sećam toga. Zatim se vratila kući, i na ruci je imala tu ’superslatku“ ribicu. Bila je zaista predivna. Naravno, kao mlađa sestra, i ja sam poželela da imam tako nešto na sebi. Moje prve tetovaže su bile bube, zapravo siluete buba, na leđima. Sećam se da me je ludački bolelo. Ipak, obožavala sam taj osećaj, obožavala sam ga od samog početka.

Nakon izvesnog vremena, kako sam odrastala, kao što rekoh da tetovaže jednostavno nisu postojale u mom okruženju, konačno se otvorio jedan tattoo studio u oblasti gde sam živela. Ja sam želela sve više tetovaža i uglavnom se to odnosilo na životinje i motive iz crtanih filmova. Desna ruka mi je bila cela na temu „Alise u zemlji čuda“, šake na temu „Lepotice i zveri“, a na vratu mi je bila zla kraljica iz „Snežane i sedam patuljaka“. Sve je bilo živopisno i sve je bilo u stilu crtaća.

Sećam se jedne stvari koja je za mene bila najteža, a ticala se toga što sam želela tetovažu na grudima, jer, oduvek sam grudi smatrala simbolom ženstvenosti, kao nešto što je veoma važno za ženu. Dugo se nisam mogla odlučiti da to uradim, ali odjednom sam to poželela. S obzirom na to da sam veoma izbirljiva, nije dolazilo u obzir bilo šta. To je bio korak kojim sam ušla u „Brutal black projekat“. Imala sam na sebi tetovaže kojima nisam bila zadovoljna, nisam bila zadovoljna sobom na taj način, činile su mi se nedovršenim. Nisu bile simetrične, nisu bile onakve kakve sam želela da budu. Na kraju, odlučila sam da ih pokrijem crnom. Istog momenta sam se osećala veoma srećnom i zadovoljnom i pomislila ’to je to’.

„Brutal black projekat“ je zapravo kreacija dvoje ljudi, Valerija Kanselijera iz Italije i Kami Stjuart iz Škotske. „Brutal black projekat“ podrazumeva nanošenje „brutalno“ crnih motiva na kožu, ne mareći pritom mnogo za samog klijenta, odnosno njegovu ili njenu bol. Oni vas dovode do samih limita izdržljivosti. Zastrašujuće je, čini vam se kao da nećete uspeti da izdržite. U jednom momentu, kada to prođe, prepuni ste adrenalina, osećate se sjajno i prosto želite još. Želite još više crnila, želite još tog posebnog iskustva. To je poput elektrošokova, rekla bih.

Kao što sam spomenula, ja sam počela s grudima, ali mi se to učinilo nedovoljnim pa sam odmah  prešla na ruke, a sada sam u fazi rada nogu. Da budem iskrena, nimalo ne žurim s tim, jer mi je prilično naporno. Zapravo, jedini deo mog tela na kojem osećam bol, čak i narednog dana, su noge.

Sve na meni, što se „Brutal black projekta“ tiče, radio je Valerio. On kada krene da radi, ne znate šta ćete na kraju dobiti, ali ja volim to što on radi, obožavam njegovu umetnost. Za većinu ljudi to uopšte nije umetnost, ali za mene svakako jeste.

Nisam planirala da imam ove stvari na svom licu, ali sam se odlučila za to prvenstveno što sam imala nešto ispod, sa čim više nisam osećala bilo kakvu povezanost. Kada sam započela „Brutal black projekat“, momentalno sam ga doživela kao nešto moje, lično. Osećam se tako prijatno u svom telu sada. Sve je crno, ali ljudi to ne razumeju. To nema nikakvo konkrento značenje, ali meni znači sve. Nakon ovoga se osećam mnogo lepše.

U samom početku, imala sam slovni natpis na vratu, ispod vilice. S obzirom na kitnjast font, ti slovni ukrasi su išli do donje ivice obraza, tako da kada smo odlučili da sve bude crno, da bismo sve pokrili, planirali smo da linija bude nešto viša. Kada smo je iscrtali, kada bih se pogledala u ogledalo,  sve je izgledalo fino, baš kako treba. Međutim, na jednoj konvenciji, dobila sam fotografiju na kojoj sam se videla s bočne strane, kako radim. Tada sam uočila do koje mere je linija bila visoka, u potpunosti menjajući oblik mog lica, jer od donjeg dela uha pružala se pravo ka vrhu brade. To je menjalo sve. Naravno, nisam se dobro osećala tako da sam uklonila višak laserom, kroz samo dve sesije. Sada je sve mnogo bolje, a samim tim se i ja osećam mnogo prijatnije.

Odlučila sam se na tetoviranje očnih jabučica pre 2-3 godine, nakon čega sam potražila Lunu Kobru, htela sam da mi to uradi on, jer on je čovek koji je praktično izumeo ovu proceduru. On je primetio da su mi oči veoma osetljive, tako da je predložio da sačekamo, proverimo zdravlje očiju. Tu može doći do ekstremnog crvenila ili oticanja, samo iz razloga što je recimo napolju hladno. Rekao je da možemo zakazati termin pod uslovom da godinu dana ne ulazim u bilo kakve rizike što se zdravlja očiju tiče. Nakon izvesnog vremena, planirao je put u Evropu. Ja sam ga kontaktirala tada, rekavši da je dovoljno vremena prošlo i da nisam imala nikakvih problema s očima. Sastali smo se i uradili proceduru u dva dana. Prvi dan smo uradili svetlo sivo, dok smo drugog dana dodali plavo-sivo, da bismo dobili efekat oblaka. Želela sam taj efekat, nisam htela nešto što je jednoobrazno ili crno, htela sam nešto, hajde da kažemo „sivkasto“, poput oblaka.

Osećam da sam prošla kroz dosta toga, da sam dosta stvari probala, mislim, uradila sam i neke telesne modifikacije, poput razdvojenog jezika, skarifikacije, telesne suspenzije.., tako da je teško da nešto može više da me uzbudi ili uplaši.

Imala sam poverenja u njega, procedura je bila veoma laka, govorio bi mi gde da pogledam i bio je veoma dobar, nikada ne bi pokazivao svoje ruke. Uvek je ubrizgavao boju sa suprotne strane u odnosu na smer mog pogleda, tako da ni u jednom momentu nisam videla šaku ili iglu, zbog čega bi eventualno mogla da se osećam neprijatno. Bilo je veoma lako, samo bih morala da se fokusiram na tačku, suprotnu od mesta gde bi on ubrizgavao boju.

Imala sam glavobolje nekih mesec dana posle toga, dok se mastilo nije sleglo i pritisak stabilizovao i to je to. Procedura je bila veoma laka, najlakša telesna modifikacija koju sam ikada uradila.

Ipak, to nikome ne bih preporučila. Morate biti veoma uvereni da to zaista želite, jer posle toga vi više nećete biti „normalno ljudsko biće“. Ljudi će zuriti u vas, plašićete decu, pa i ljude. Posle toga, sve je drugačije.

Još uvek neću da kompletiram leđa jer je bolno i što je reč o velikoj površini, mislim da je to problem. Moja leđa su nešto s čim se mučim. Imam „Sailor Moon“ istetoviranu na njima, nešto poput „Brutal black Sailor Moon“, i zaista je sjajna. Volim je, ali nemam vremena da je završim. Imam tetovažu na kolenu koju mi je radio Ruco, italijanski majstor, koji crta direktno na koži. Ona će ostati tu, a želim i odgovarajuću tetovažu na drugom kolenu.

Želim da završim projekat koji sam započela, da završim noge, koje će biti potpuno crne, kao što sam rekla, najviše iz razloga što se osećam prijatno kada me prekriva crna boja. Iz tog razloga i nosim i crnu odeću. Nisam nosila suknje ili šortseve u poslednjih nekoliko godina jer moje noge još uvek nisu spremne, još uvek nisu crne. Zaista želim da završim to, naravno i leđa, ali to nije toliko važno jer sve je tu, samo treba malo da se popuni. I ovako mi se sviđa, tako da je to, recimo, dugoročna stvar. Noge su mi mnogo hitnije.”

Izvor: Inked

 

 

Sponzor teksta:

Kupi i Pročitaj knjigu, postani mudar!!!

   

Još Intervjua pročitaj ovde.

Prethodni
Sledeći

Tagovi:

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*