Muzika i Tattoo: GARLIC Zrenjanin

11953256_990893337619890_620968699199217336_n

Zrenjaninski rock-metal bend GARLIC, već tri godine priprema album koji bi trebalo da uskoro ugleda svetlost dana. Tim povodom, zamolili smo pevačicu Danijelu Ružin da za nas napiše tekst o svom bendu i tetovažama, jer pored muzike voli i da se tetovira…

Facebook  Pratite ih i na facebook-u!

 

Ja sam prilično istetovirana, imam Nazcin simbol na jednoj ruci, na drugoj imam simbol daha sa runskim elementima koje obavija bršljen, a ka gore se nastavlja u bodljikavu granu sa koje rastu šumske jagode i sve to mi se spušta iza, niz plećku i ledja. Planiram da se tetoviram još, iako ponestaje mesta. Kad budem jasno izanalizirala osećaje ili jednostavno osetila potrebu za dozom akupunkture, javiću ti se i doći.

11923014_990069704368920_2124511781_n

Mislim, muzika jeste ili nije. Osetićeš je ili ne. Šarolikost žanrova je dobrodošla, ali ne treba biti ni opsednut definicijama. Dokle god se rasparčavamo do besvesti, krijući se iza praznih bombastičnih reči, zbunjujemo i sebe i druge. Prikloniti se vibracijama, filtrirati energiju, to je ono što povezuje slično sa sličnim, uobličava nas, jača, gradi. Trošimo energiju, ali je i skupljamo, a ta razmena – to je suština svega. Stav. Volja. To je put koji takodje ima svoja račvanja, ali su stranputice manje verovatne. Na tom putu srećemo i čitave filosofije traganja za mudrošću i celinom koju su probale da dotaknu i zaveštaju i stare civilizacije što kroz prvi udarac bubnja, što kroz prvu sliku, smisao boja i tonova, značaj simbola.

11923418_990069284368962_2143628869_n

Šta ti simboli kriju, šta otkrivaju, koliko usmerene energije ima jedna slika ili crtica? Da li je to veza ka potrebi za tetoviranjem? Uobličiti ono arhetipsko u sebi. Guliti sloj po sloj ka središtu i srži misli, osećaja, bitisanja, do momenta kada će se osloboditi vizija koja uobličava tvoj balans svesnog i nesvesnog.

11938830_990069381035619_1676475139_n

Tako sam ja stigla do svoje prve tetovaže. Misli su prevrtljive, situacije u životu ne idu im na ruku, ali slika ili simbol, sa svojom energijom, pričom i porukom, nekad jednostavno traže svoj prostor, izraz i opipljivo vizualno uobličenje. Kao kada želiš da zatvoriš krug da bi mogao nastaviti dalje. Odaš počast ili imaš podsetnik. To je beleg bića, poput kristalizacije eteričnog tela.

11913219_990069931035564_2105533550_n

Verujem i da drugi ljudi osećaju slično. Otud nije čudna eskalacija tetoviranja i široka lepeza leptira, zvezda, zmajeva, lobanja itd., svi oni imaju neki zajednički koren. Pitanje je samo perspektive i percepcije onog kroz šta smo individualno prošli ili želimo da prođemo.

 

Tako ćeš među muzičarima najčešće sresti tetovaže usko povezane sa bendovima čiji muzički izraz, senzibilitet, filosofiju najbolje osećaju, jer oni su njihovi učitelji, inspiracija, pokretač, ili možda najlepši deo mladosti. Drugi ljudi će se odlučiti iz estetskih razloga, neki da obeleže prelomne periode u životu, lepe ili tužne, bez obzira, evidentna je potreba dodira sa kreativnošću, slikama i simbolima, baš kao i potreba da se važni lični osećaji ili krucijalne subjektivne misli utkane u kolektivno nesvesno očuvaju svežim. I dobijaš potrebu da to ispoštuješ, poput odlaganja u sigurnu datoteku. Ako je već telo trenutna posuda duše, koža je ta na kojoj možeš sve to i zapisati. Kada ti treba posegnućeš za tim kao za amuletom ili dodatnom snagom pred neku bitku. To su ratničke boje, boje smene godišnjeg doba, boje benda… To je ono o čemu ćeš se na kraju posavetovati i sa tvojim tatoo majstorom.

 

11935022_990893260953231_6090881277515748760_n

Poslednji bend u kom ste mogli da nas prepoznate, bio je Eastside. Duh istoka je nešto čemu je većina tadašnje postave naginjala, te je ime samo od sebe nekako isplivalo. Nismo se opterećivali nazivom,  ali se jesmo udubljivali u ono šta muzika jeste, nosi i pruža.

Nikad nismo nastupali bez autorskih pesama, no ako si želeo da budeš konstantno prisutan – morao si da budeš i cover band. Uvek smo naginjali ka tvrdjem rocku i metalu i igrali smo se. Često se nije znalo sa kakvom setlistom ćemo se pojaviti, a iz tog perioda najdraži su mi naši jazz metal izleti.

Nakon par godina, postalo je jasno da smo u prilici da se razvijamo, predstavimo široj publici, snimimo album… To je dovelo u pitanje i ime benda. Lično mi je smetala kategorična uokvirenost postojećeg imena, jer dimenzije koje nas dotiču idu mnogo šire od toga. Trebalo nam je drugo ime.

U vremenu opšteg sunovrata kulture, znaju i oni, koji su zaslužili da im ime zavredi, koliko je bilo teško nositi se, prebroditi sve, istrajati. S jedne strane vidiš ekspanziju  svetske mašinerije, s druge strane si suočen sa žanrovima koje ne možeš ni da pohvataš  ni da odrediš, s treće ti se čini da postoji neki potencijal i kod nas, ali moraš da odlučiš – kupiti žice za gitaru ili nešto hrane za koji dan. Ima nas koji nismo odustali, ali ime?

Nikad nismo bili bend veselih i lakih nota, uz koketiranje sa gotik zvukom, nekonvencionalnom garderobom i razmišljanjima koja nose svoju težinu i pritiske sredine. Koliko god je naša artistička ekspresija ka van bila mračna, toliko su oko nas uvek bili ljudi sa velikom dozom humora. Previše je bljutava ova čorba u kojoj se kuvaju životi svih nas.Trebalo se uklopiti u taj bezukusni drnč svega i svačega, u tamo nekom Banatu. Kocka je bačena, bićemo Garlic.

11951313_990893204286570_2487874021898262964_n

Smeh nam je bio lek, ali nas je i dovodio u situacije da budemo neozbiljni prema sopstvenim ciljevima. Bilo je svega… Nismo mislili da smo revolucionari niti da će se sad sva vrata otvoriti. U januaru će 10 godina Garlic-a, ne mislimo to ni sad.

Živeli smo, stvarali i disali kao pleme. To smo mi. Pleme zvano Garlic koje deli lutanja, muziku, snove, hleb. Album koji sam pomenula je uradjen, nikad objavljen, najpre zbog manjka para za bolju produkciju i nezahvalno tržište. Nismo osetili da se poklopilo vreme i mesto. Ljudi jesu, donekle. Koliko god volela  ideju o ekipi koja je 20 godina zajedno, sve se menja, ima toliko razloga da se desi baš suprotno. I nismo bili te sreće, ali kao što je negde naše plemensko ime predskazalo – sarađivali smo sa velikim brojem muzičara. Zbog ličnih razapetosti u borbi za egzistenciju bili smo prinudjeni da imamo i po dve postave benda koje smo menjali ili kombinovali u zavisnosti od datih situacija. To je bilo naše bogatstvo, ali i kletva.

Na kraju dana sam moraš da stvoriš resurse, osnovao si bend, sve se menja – ti ostaješ, snadji se. Uspeli smo da sklopimo neki EP za potrebe reklama, festivala itd, sklonili ga kada je poslužio svrsi, zbog istih razloga kao i album. I ok, eto, još jedan korak dalje. Teret nije bio lak, ali ni zadatak naivan. Da li je zaista umro rock u atarima naše prerije? Nije, ali je na izdisaju. Priključili smo se davanju veštačkog disanja onako kako smo najbolje znali. Svirali smo kad i gde smo stigli. Preko nedelje smo radili da bi imali od čega da živimo, neki su osnovali porodice, a od te iste plate smo odvajali za pristojniju opremu. Viđali smo se na probama posle posla, vikendima svirali. Odlazili smo od kuće u 5 popodne, vraćali se u 5 narednog jutra, i tako godinama. Pomerali smo svoje granice do mučenja. Danas imamo svoj studio, skroman ali naš.

Imali smo oko 250 pesama na repertoaru, ne računam naše, menjali ih od prilike do prilike. Ako si hteo da zaradiš 20e po glavi morao si pošteno da se oznojiš. Retko gde smo svirali ispod 3h, to su bili dilovi. 15 min. pauze. Znali smo i da ne uzmemo tu pauzu, a da sviramo i po 4h… Bilo nam je bitno da se ne zatvori to malo klubova što je ostalo, baš kao ni sećanje na one od kojih smo učili. Mogao si nas videti na nekom moto skupu ili festivalu, pred par hiljada ljudi, a i u najzabačenijem selu.

U udarnom periodu, u poslednjih par godina ostvarili smo oko 100 svirki. Bili smo organizatori i serije mini-festivala, ništa impozantno, ali trudili smo se da povezujemo ljude, klubove, bendove u Srbiji i van, oživljavamo underground sa po nekoliko bendova na noć. Koliko god da je prijalo, postalo je neizdrživo. Minuse smo pokrivali od onih istih plata podsmeha vrednih, čak i za nas sa fakultetima. Ne da nikad nismo uspeli da živimo od muzike, nego je često ona bila i teško priuštiv luksuz.

Ima i pregršt lepih uspomena, ne mislim da sve to nije vredelo, naprotiv. Pitao si me i koji su mi značajniji nastupi. Jedan od njih je trebao biti i Exit. Za mnoge je to nedosanjan san, nama eto ostvaren, ali u meni budi gorka sećanja na jedan od najbolnijih perioda mog života. Nastup smo pripremali sa zamenskim basistom  jer je vodeći imao upalu pluća. To zlo nije ostalo samo, potpuno neočekivano i tragično došlo je i drugo, veće i on je pao u komu. Plakala sam na probama, nisam imala dobar predosećaj i to je bilo jače od mene. Bio je naš prijatelj i brat, i umro je, dve noći pred naš nastup. Noć nakon nastupa smo ga sahranili. Imao je 34 godine. Životinjska snaga mi je trebala da to sve izguram, duga godina da se oporavim. Bio je fascinantan čovek Saša Šipčić, velika duša, potvrdiće svi koji su ga makar jednom sreli.Ponosni smo na vreme provedeno sa njim, njegovo ime sija u našim unutrašnjim večnostima, još uvek učim od njega.

Uz sve veću devalvaciju kvaliteta odnosa muzičara i klubova funkcionisali smo još neko vreme tek da ispoštujemo poneko preostalo zakazano pojavljivanje. Važno je prepoznati trenutak. Mi smo ga prepoznali i povukli se.

Tri godine intenzivno radimo na prvom zvaničnom albumu. Dve godine nismo svirali nigde i ne planiramo, ne pre nego što album izađe na svetlost dana što će biti za mesec, dva. Našli smo izdavača, Take It Or Leave It Records, ime koje i svojim značenjem čini kombinaciju interesantnijom.  Njima se i ovom prilikom zahvaljujem na ukazanom poverenju. U pripremi su cd-ovi, majice, sapuni u obliku belog luka sa eteričnim uljima uz dodatak esencijalne arome za one koji su najvernija podrška. Lol. Pesme su uglavnom na srpskom i ne vidim trenutno razlog da to bude drugačije iako će se na albumu čuti i nešto engleskog jer imamo i saradnike koji nisu odavde. Ako se ništa preterano ne iskomplikuje, pesme za drugi album već čekaju i to bi u narednoj godini moglo biti spremno.

Od žanrova i klasifikacija smo se uvek klonili jer su uticaji stizali sa svih strana. Ako reči rock i metal nisu dovoljne da bace odgovarajuće svetlo na ono što radimo, onda ne znam, onda bi mogli lako stići i na neku definiciju da je Garlic, recimo – chillout doom gothic etno grunge. Lol.

Za kraj ove priče mogu nabrojati neke od bendova čija se obeležja nalaze na koži mojih prijatelja, pa tako možeš videti Sepulturu, Ne Obliviscaris, Gojiru, Agalloch, Bathory, Emperor itd…

I konačno, hvala na pozivu za ovaj razgovor, bilo mi je zadovoljstvo. Puno sreće vam želim u radu, za sve čitaoce i ljubitelje tattoo-a puno pozdrava od ljudi koji su, kao deo Garlic tribe-a učestvovali na predstojećem albumu, a to su: Saša Šipčić, Milan Ružin, Dejan Toškov, Boris Markov, Pepi Petković, Flavius Misaras, Darko Kurjak, Jasna Popović, Ivona Djordjević, Marko Mitrović, Khargash, Nathan Reiner, Dejan Delić, Sandra Lalošević… i od mene.

 

Srdačno!

Danijela Ružin

Početna
Prethodni
Sledeći

Tagovi:

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*