Tattoo Intervju – Ivana Cvetković: “Tetoviranje nije način da se dođe do kinte, to je način života”

Nišlijka Ivana Cvetković (27) prva je dama koja tetovira i sa kojom smo uradili intervju za naš časopis. Kaže da je počela da tetovira nakon završetka srednje škole i prvu tetovažu koju je uradila bila je krajem 2008. godine. Početak joj je bio manje ozbiljan, jer nije mogla tetoviranju da se maksimalno posveti (studirala je psihologiju), ali nakon što je završila fakultet, počela je tetoviranjem profesionalno da se bavi. Ivana kaže da je osnova dobre tetovaže to da ona bude tehnički dobro odrađena, a da je sve ostalo stvar ukusa, te da ne postoji kriterijum za lepo. Psiholog je, zar ne?

1. Ko/šta je inspiriše, motiviše?

– Inspirišu me drugi ljudi i njihove priče, bilo lepe bilo ružne. Nekad mi se čini da me najviše inspirišu tužne stvari. Volim stara, izborana lica na kojima možeš da vidiš kakav su život imali…

2. Da li posećuješ tattoo konvencije?

– Da, to su meni najdragocenija iskustva, mogućnost da posmatram kako drugi ljudi rade ono što i oni i ja volimo, poznanstva sa kolegama koja uvek puno znače i pozitivna energija koja se uvek oseća na takvim skupovima.

3. Ideš li na tattoo gostovanja?

– Bila sam nekoliko puta u Nemačkoj, ali nisam odavno. Bilo bi lepo gostovati u drugim studijima, upoznati nove ljude, promeniti sredinu. Može samo pozitivno da utiče na mene. Nadam se da će biti toga u budućnosti.

4. Koliko često tetoviraš nedeljno/dnevno?

– Poslednjih godinu, tetoviram šest dana u nedelji, ali mislim da ću početi da ostavljam još neki slobodan dan u toku nedelje, kako bih imala više vremena za druge kreativne stvari koje traže opuštenu atmosferu. Ipak, potrebni su inspiracija i pozitivna energija za ovaj “posao”, umor nikako nije dobar, previše se osećam odgovorno da bih mogla sebi da dozvolim da radim umorna ili pod pritiskom.

Ivana Cvetković

5. Šta voliš a šta ne voliš da radiš?

– Volim da crtam grafitnim olovkama i ugljenom, volim sive senke i osećaj dubine koju senka može da stvori, a najviše volim da crtam druge ljude. Lica me inspirišu. Kad vidim neko zanimljivo lice imam potrebu da ga nacrtam. Tako je i sa tetovažama – volim da radim crno-beli realizam, a čini mi se da je u toj oblasti najteže verno predstaviti nečiji lik. A ja volim izazove. Sa bojama se ne osećam sigurno, nisam nikad slikala ili crtala u boji. Ali, pošto već volim izazove, planiram da se jednog dana posvetim i tome.

6. Koji su tvoji životni i tattoo ciljevi?

– Da naučim da tetoviram. Ako budem dovoljno vežbala i radila svakog dana, možda i uspem…

7. Imaš li neku poruku mladim tetovažerima?

– Da, ovo nije način da se dođe do kinte, ovo je način života. Ako ne želite u potpunosti da mu se predate, onda nije za vas. I mislim da su upornost i samokritičnost najbitniji za napredak u bilo kojoj profesiji.

8. Poruka mušterijama/klijentima?

– Najbitnije je uzajamno poverenje i razumevanje između klijenta i majstora. Ako se neko ne oseća sigurno, bezbrižno i opušteno. možda bi trebalo da promeni majstora/klijenta. Ne treba insistirati tvrdoglavo na idejama, treba majstoru dati slobodu da radi kako on misli da treba, jer je ipak to umetnost a ne fabrički posao. Ako naiđete na nerazumevanje od strane majstora, trebalo bi ga promeniti, jer nijedan majstor koji drži do svog stila neće rado raditi sliku za koju smatra da nije dobra ideja, zato nemojte insistirati na tome. Verovatno ćete naći drugog tattoo majstora  sa kojim ćete se bolje skapirati. Svako radi drugačije i ima svoj stil, trebalo bi se lepo informisati o tome i odabrati pravog.

9. Imaš li uzore u svetu tetoviranja?

– Imam naravno, u početku su to bile moje starije kolege kod kojih sam radila u studiju, želela sam da tetoviram dobro kao oni. Kasnije sam otkrila kakav mi se pravac u tetoviranju sviđa i kakve bih slike volela da radim. Danas postoji nekoliko imena čijim se radovima divim, ali i njihovom pristupu tetoviranju, radnoj etici i načinu razmišljanja, i pokušavam da usvojim sve što smatram da je dobro i napravim neki svoj miks tih načela i stila tetoviranja.

10. Da li biraš motive i da li si do sad nekoga odbila?

– U početku sam samo želela da tetoviram svakog dana, bilo šta, i to mi se ostvarilo. Zatim sam želela da radim portrete svakog dana i jako sam srećna što mi se i to ostvarilo. Sada bih želela da radim češće velike projekte, tipa, cela leđa ili zadnji deo tela ili celi torzo, više rukava i nogavica. Retko odbijam neki motiv, uglavnom predložim svoju ideju na zadatu temu i ljudi je uglavnom prihvate.

11. Da li si imala nekih neprijatnosti ili neke zanimljive anegote koje bi izdvojila/ispričala?

– Zanimljivih stvari ima svakodnevno, kao i u svakom poslu sa ljudima, ne bih izdvojila ništa posebno.

12. Da li ti mušterije postavljaju neka pitanja koja te nerviraju?

– Odavno su prestala da me nerviraju bilo kakva pitanja, navikla sam se. Treba biti strpljiv. Kada sam počinjala sa tetoviranjem, smetali su mi komentari na račun mojih godina ili čak na račun toga što će ih tetovirati devojka -dovodili su u pitanje moju stručnost. Uvek sam bila iznova iznenađena kada bi se tako nešto desilo, ali mislim da mi je čak to i koristilo jer me je podsticalo da se dokažem. Ali, srećom, nije bilo mnogo takvih situacija, a čini mi se da su ljudi sad otvorenijih umova nego pre sedam godina i da će sve manje biti takvih i sličnih situacija za mlade cure koje se probijaju u ovom svetu.

13. Koje mašinice koristiš?

– Koristim coil mašinice, probala sam rotacione ali mi nisu odgovarale, tako da za sada radim sa onim na koje sam navikla. Mislim da nije bitna marka mašinica, jer mašinica svakako neće sama uraditi sliku, isto kao što patike neće same istrčati maraton ili rukavice za boks neće same jako udarati. Bitna je ruka koja drži tu mašinicu, njena želja da uradi lepu sliku i trud koji je spremna da uloži u to.

14. Da li si imala problema sa leđima/zdravljem zbog tetoviranja?

– Jesam, bole leđa kao i u svakom poslu u kojem moraš da sediš satima. Ali, treniram rekreativno kik-boks i trčim polumaratone, tako da jaki mišići pomažu da leđa manje bole.

15. Razmišljaš li o penziji?

– Pa, počeću da razmišljam kada mi kičma skroz okošta, kada izgubim vid ili mi otpadne desna ruka. Dotle ću da tetoviram…

 

Da pročitate još intervjua kliknite OVDE.

 

Prethodni
Sledeći

Komentari

  1. Bilja // Odgovori

    Svaka cast devojci i samo napred! Veoma smo slicne, samo sto ja ne volim likove da radim… 😛 Drago mi je sto je kao zena uspela i ostala istrajna u ovom poslu! Nadam se da ce i meni zivot i situacija dozvoliti da se u potpunosti posvetim tetoviranju, jer to je zaista prelep posao i mora se mnogo voleti da bi se kvalitetno i radio 🙂 Devojci svaka cast jos jednom i sve najbolje! 🙂

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*