Tattoo Intervju: Zuzana Urban Husarik

Ćao. Ja sam Zuzana, al’ svi me znaju kao Zule ili Zule Zu. Rođena sam u Pančevu, živim u Kovačici, gde radim u svom studiju.

Moji počeci datiraju iz davne 2013. godine avgusta meseca, kada sam prvi put uzela mašinicu u ruke i oprobala se na pomorandži. Ona je moj prvi klijent. Kasnije sam uzela veštačku kožu i vežbala, ali verni klijenti su i dalje ostali limuni i pomorandže. Za bananu sam kasnije saznala da im parira.

U Kovačici je bio tattoo studio bez tattoo umetnika, tattoo majstora ili tatera. Oprema je bila slobodna, tako da sam je preuzela i polako počela. A zašto sam počela, ne znam. To svakako nije moje zvanje, završila sam pravni fakultet, diplomirala i počela sa stažiranjem kod advokata. Još kao dete sam želela da idem u umetničku školu, prvo srednju pa onda akademiju umetnosti odsek slikarstvo, ali sve sam nešto kasnila s pripremama i portfoliom i nisam nikada ni probala da upišem.

S pripremom za upis na pravni nisam zakasnila (hahahaha). Nekako sam sebe uvek tešila da mi ruka ostaje iako neiškolovana i da ću moći da slikam bar iz hobija. No našla sam se u momentu da probam nešto novo i prigrlila sam to oberučke. Kasnije nisam zažalila. I sada mogu komotno da kažem da se ovim poslom profesionalno bavim 5 godina.

Zapravo, ovo nije posao, jer ko uđe u ovu priču i pristupi joj kao poslu zbog para i zarade, taj kako počne tako će i završiti. Za tattoo je potrebna ljubav, ljubav koja se voli od malena i oduvek ili se zavoli u jednom momentu života. Tattoo se gaji. Tattoo se voli. Tattoo se živi. Tattoo je sve a tek posle zarada. Dan koji počinje tetovažom i istom se završava, je naporan dan.

Dođem iscrpljena kući ali zadovoljna legnem u krevet sa smeškom na licu, jer znam da ja ne idem na posao kao posao, jer radim to što volim, i volim to što radim, iako to zvuči previše dobro da bi bilo istinito. Na neki način se moj san ostvario, iako nisam završila škole za to i nisam iškolovala glavu i ruku.

Učim i dalje. Trudim se. Posećivala sam i dalje posećujem i planiram da nastavim da posećujem tattoo konvencije i seminare. Mislim da mi je gostovanje u Lakimiiju u Štutgartu najviše pomoglo da idem napred. Jer, da budemo jasni, pored porodice i studija nisam imala vremena da se družim s kolegama, da ih upoznajem i idem kod njih i gledam kako rade.

Učila sam sama sa sobom, na sebi i na svojim greškama. To ide sporo, ali kada sam dobila mogućnost biti deo jednog kolektiva kao što je najveći studio lanca Lakimii s prostorom za 12 umetnika, wow, dobro iz kože nisam pobegla (hehe). Biti u kolektivu, okružen tolikim brojem dobrih majstora, ne možeš da ne napreduješ.

I svi oni su divni, jer se sami ponude da pokažu i objasne zašto i kako nešto rade ili te u toku rada usmere kako da na primer lakše napuniš deo bojom. Magnumi malih formata su tajna a ne veliki kao sto sam mislila. Ponekad samo gledajući, bez ikakvih zapitkivanja, možeš doći do zaključka zašto ovo ovako a ne onako, ili ti prosto bude jasnije zašto ono što radiš, radiš baš tako. Svako ima svoj način rada. Način slaganja čepića, cepanja ubrusa, postavljanja stanice, komuniciranja s klijentom, pravljenja pauza, kreiranja dizajna, pravljenja preslikača.

Ne koriste svi iste mašine, ne legne svakome ista. Moja prva mašina je bila coil od Micky Sharpz No 4147, evo i sada je držim u rukama i setno se prisećam prvih dana. Dugo sam koristila pen hawk od Cheyenne, dok se nije pokvarila. Spirita od iste firme još uvek imam ali ga ne koristim, jer sam te mašine zamenila jednom. Sada koristim od Ink Machines Scorpion lila boje. Lagana je i nekako kompaktna. Mašina sve radi. I linije i senke i boju. Sve. Masina je napravljena “fest” i ne planiram je menjati. Jedino je mogu unaprediti, uzeti bateriju za nju i bataliti se kablova.

Papučice sam batalila i to prilično davno i vrlo rado, jer sam ih veoma mnogo pokvarila i u toku rada ih nogom jurila po studiju. Sada gospodski stavim play i pauzu i milina.

Svako neku muku muči a ja mučim s tetivama. Upala tetiva nije nimalo zavidna stvar. Trnjenje ruku, bol u zglobovima i nekvalitetan san loše utiču na produktivnost. No, ja sam spas našla u aloji i masaži i nisam morala na operaciju ili tome slicno. Sada imam najveći grip na mašini koji naknadno obmotam ubrusom. RCA debeli kabl sam zamenila elephant laganim kablom, tako da mogu da funkcionišem.

Ranije sam radila svaki božji dan i nedeljom. Sada razmišljam drugačije i imam više slobodnih dana. Nedelja je rezervisana za familiju i još pokoji dan u toku nedelje ukradem i produktivno iskoristim uz moje.

Moji klijenti su i žene i muškarci nekako “fifti-fifti” podeljeni. Ne bih znala da kažem ko u većem broju dolazi. Rado radim watercolor tetovaže no malo ko je raspolozen za tako nešto. Živimo u dobu kada je realizam tet najzanimljiviji svima. Zato sam i ja počela uz realizam motiv da nudim watercolor detalje pa ako prođe, prođe. Uglavnom prođe. Ljudima se svidi ako to imaju slikovito fino izdizajnirano i prikazano na delu tela u programu. Za to koristim Gimp program i fino mi služi potrebi. Sve što moze Photoshop, može i on.

U poslednje vreme, možda nekih pola godine, pažnju mi privlače minijaturne tetovaže. Slike s kompozicijom, dizajni koje sama napravim ali u razmeri cca 5 cm x 5 cm.

Rad s ljudima ima svoje vrline i mane. A tako ima i anegdota skoro svaki dan. Nisam jedna od umetnika koji su išarani po celom telu, do skoro nisam ni imala tetovažu. I tako je jednom u studio ušao jedan bajker, koji je želeo tetovažu, no nismo stigli do priče o zeljenoj ideji, jer kako me je ugledao, stao je na ulaz i pitao da li ja tetoviram, na šta sam ja odgovorila potvrdno a on na to rekao “kakav tattoo majstor bre, izgledaš k’o apotekarka, ja se ovde neću tetovirati”, i nije se tetovirao  (hahahaha).

Za kraj bih poručila klijentima da se dobro raspitaju o studiju u kojem se žele tetovirati, jer manja cena ne znači i dobar rad. Kako kaže stara poslovica – ako ne platiš na ćupriji platićes na mostu, tako i ovo. Ako napraviš lošu tetovažu samo zato sto je jeftina, a na kraju se pokaješ i onda ipak odeš kod majstora koji ti je već pre toga rekao veću cifru, onda moraš imati na umu da će te skuplje izaći, jer peglanje tuđeg lošeg rada nije jednostavan posao kao rad na čistoj koži, a za to su potrebni znanje i veština koji se stiču dugogodišnjim radom.

Prethodni
Sledeći

Tagovi:

Komentari

  1. Striko // Odgovori

    Ale,bravo!!!

  2. Maja // Odgovori

    Zule lepo radiš 😘
    Jako prijatno je vreme provedeno u studiju opusteni onako spontan razgovor iako se srecemo po prvi put retko ko može zelim ti puno klijenata i lepih trenutaka u poslu veliki ppzdrav

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*