Značenja tetovaža – Polinezija

Polinezija

Da li ste znali da i dan danas postoji debata u vezi s poreklom polinežanske kullture, a to se takođe prenosi i na sferu tetoviranja.

Jedna stvar je sigurna, a to je da u Polineziji žive brojna plemena, uključujući Markezane, Samoance, Tongoance, stanovnike ostrva Kuk, Havajce, Tahićane i Maore. Sva ova plemena su genetski povezana s domorodačkim narodima delova jugoistične Azije.

Narodi koji naseljavaju Polineziju dele mnoge karakteristike, uključujući jezik, kulturu i verovanja. Ipak, polinežanski jezici mogu donekle međusobno varirati, dok se u nekim slučajevima prilično razlikuju.  Postoje neke reči koje su u osnovi jednake u svim polinežanskim jezicima, odražavajući samu srž te kulture. Moana (okean) i mana (spiritualna sila i energija) su dva termina koja se provlače kroz sve polinežanske kulture.

Polinežanski trougao

Poreklo umetnosti tetoviranja u Polineziji

U istorijskom smislu, nema pisma u polinezijskoj kulturi, tako da su ovi ljudi koristili tetoviranje, koje je bilo prepuno prepoznatljivih znakova, da iskažu svoj identitet i ličnost. Tetovaže bi ukazivale na status u okviru hijerarhijski ustrojenog društva, kao i na seksualnu zrelost, poreklo i klasnu pripadnost. Gotovo svi u drevnoj polinezijskoj kulturi  su bili istetovirani.

Evropski istraživači, poput Španca Alvara de Mendane (1595.) nisu pokazivali mnogo interesovanja za  ovaj region zbog odsustva vrednih resursa. Ipak, kapetan Džejms Kuk, bio je prvi koji je istražio Polinežanski trougao.

Godine 1771., kada se Džejms Kuk vratio na Tahiti i Novi Zeland s prvog putovanja, reč „tatu“ se po prvi put pojavila u Evropi. On je opisivao običaje polinežanskih naroda, koje je nazvao „tattaw“. Takođe je u Evropu doveo Tahićanina pod imenom Ma’i, tako da je od tada tetoviranje naglo počelo da dobija na popularnosti, prvenstveno zbog onih koje je imao Ma’i.

Druga legenda je kaže da su se evropskim mornarima svidele tetovaže Polinežana do te mere, da su ih brzo širili po Evropi ukrašavajući svoja tela.

Zapravo, tradicija tetoviranja kod Polinežana postoji više od 2.000 godina, mada je u 18. veku Stari zavet striktno branio tu praksu. S obzirom na renesansu koja se desila osamdesetih godina prošlog veka, mnoge izgubljene umetnosti su oživljene, ali je bilo veoma teško sterilisati drveni i koštani alat koji je korišćen za tetoviranje. Iz tog razloga, Ministarstvo zdravlja je zabranilo praksu tetoviranja u Francuskoj Polineziji 1986.

Oživljavanje umetnosti i prakse tetoviranja, posebno u Tongi, poslednjih godina može da se zahvali radu stručnjaka, istraživača, umetnika i tatu majstora.

Dwayne “The Rock” Johnson polinežanske tetovaže

Tonga i Samoa

Upravo se u Tongi i Samoi polinežanska tetovaža razvila u veoma uglađenu umetnost. Ratnici iz Tonge su bili istetovirani od struka do kolena nizom geometrijskih obrazaca, koji su se uglavnom sastojali od nizova motiva u vidu trougla, pruga, kao i čisto crnih površina.

Sveštenici koji su prošli dug period obuke, strogo su se pridržavali propisanih rituala i tabua, koji su se odvijali tokom procesa tetoviranja. Za Tongoance, tetovaža je imala dubok društveni i kulturološki značaj.

U drevnoj Samoi, tetoviranje je takođe igralo veoma važnu ulogu, kako u okviru religijskih rituala, tako i ratovanja.

Zvanje tatu umetnika se nasleđivalo, a predstavljalo je privilegovani položaj. Umetnik je obično tetovirao grupe od šest do osam ljudi (najčešće muškaraca) tokom ceremonije kojoj su prisustvovali prijatelji i rođaci. Tetovaža samoanskog ratnika bi započinjala u struku i širila bi se do malo ispod kolena.

Nije bilo neuobičajeno ni za žene u Samoi da se tetoviraju. Ipak, slike su bile ograničene na motive kao što su nežne cvetne šare (obično geometrijske) na šakama i donjim delovima tela.

Oko 200. godine, iz Samoe i Tonge su ljudi naselili oblast Markezije. U periodu od više od 1.000 godina, tu je izrasla jedna od najkompleksnijih polinežanskih kultura – markezijska.

Markezijska umetnost

Markezijska umetnost i arhitektura, bile su visokorazvijene, a tatu dizajn, koji bi često podrazumevao pokrivanje celog tela, bio je najsloženiji u Polineziji.

Alat

Mada je prošlo mnogo godina, alati i tehnike polinežanskog tetoviranja su se vrlo malo promenile. Umetnost tetoviranja je prenošena iz generacije u generaciju, a svaki umetnik (tufaga), je znanje primao dugo godina radeći kao šegrt.

Sa dolaskom hrišćanstva u Tongu, došlo je do gubitka nekih starosedelačkih običaja, uključujući i tetoviranje. Mada je ova umetnost zadržana u Samoi, u Tongi je potpuno nestala.

Tradicionalni alat Polinežana za tetoviranje

U Samoi, tradicija ručnog nanošenja tetovaža nije bila prekidana preko 2.000 godina. Alati i tehnike jedva da su se razlikovali. Veština je često prenošena s oca na sina, gde je svaki umetnik godinama učio tehniku.

Mladi umetnik bi tokom obuke često provodio sate, pa čak i dane, radeći dizajn u pesku ili kori drveta koristeći poseban češalj za tetoviranje ili au. Dajući omaž svojoj veoma poštovanoj tradiciji, samoanski tatu umetnici pravili su ovo sredstvo od naoštrenih svinjskih zuba, pričvršćenih zajedno s delom kornjačinog oklopa za drvenu dršku.

Bol

Trajni tragovi nakon završetka tetoviranje, zauvek će svedočiti izdržljivosti i posvećenosti čoveka ovoj tradiciji. Bol je bio ekstreman, a rizik od smrti zbog infekcije je predstavljao ogromnu zabrinutost. Međutim, izbegavanje tetoviranja značilo je rizik od dobijanja etikete kukavice (pala’ai), što je moglo da dovede do animoziteta od strane ostatka plemena ili klana. Muškarci koji nisu mogli da izdrže bol i koji bi odustali od tetoviranja, smatrani su nedovršenim, noseći svoju sramotu do kraja života.

Mali je broj muškaraca koji su odbili tradicionalni pe’a, kompleksnu tetovažu koja bi pokrivala njihovo telo od sredine torza do kolena. Umetnik bi koristio drveni čekić kojim bi udarao po zubima češlja na koje je nanesena boja, koji bi se zabijali u meso, sledeći jednostavne oznake kao smernice.

Sesija bi obično trajala do sumraka ili dok čovek više ne bi mogao da izdrži bol, tako da bi se nastavilo sutradan, sem u slučaju da je upaljenoj koži bilo potrebno nekoliko dana da ozdravi. Čitav proces je mogao da traje do tri, pa čak i četiri meseca. Nakon toga, porodica bi pomogla čoveku da proslavi događaj, uprkos bolu, priređujući zabavu, dok bi tufuga razbio posudu s vodom pred nogama, označivši na taj način kraj bolnom iskušenju.

Proces zaceljivanja

Za ovo su obično potrebni meseci. Tetovirana koža mora da se pere u slanoj vodi da bi se sprečila infekcija, a zatim taj deo tela morao da se masira da bi se izbacile nečistoće. Porodica i prijatelji bi zatim asistirali u procesu isceljivanja, jer čak i krajnje jednostavne radnje, poput hodanja i sedenja, može iritirati kožu pod upalom i prouzrokovati veliki bol. Za šest meseci, prepoznatljiv dizajn bi počeo da se pojavljuje na koži, ali bi u suštini bilo potrebno godinu dana da potpuno zaceli.

Pozicioniranje na telu

Ovo igra veoma važnu ulogu kod polinežanskog stila tetoviranja. Postoji nekoliko elemenata povezanih sa posebnim značenjima, bazirano na tome gde se tetovaža nalazi. Ukratko, pozicioniranje ima uticaj na značenje polinežanske tetovaže.

Za ljude se kaže da su potomci ili deca Rangija (neba) i Pape (zemlje), koji su nekada navodno bili sjedinjeni. Po polinezijskoj legendi, čovekova misija je da ponovo pronađe to jedinstvo, tako da se na telo gleda kao na vezu između Rangija i Pape. Gornji deo tela je povezan s spiritualnim svetom i nebesima, dok je donji deo vezan za stvarni svet i zemlju.

Pozicioniranje nekih elemenata na telu, poput rodoslovnih linija na zadnjem delu ruku, sugeriše da je reč o prošlosti, dok ono što je napred simbolizuje budućnost.

U smislu pola, leva strana se obično povezuje sa ženskim a desna s muškim aspektom.

  1. Glava

Za glavu se kaže da je povezna tačka s Rangijem, tako da je vezana za teme kao što su spiritualnost, znanje, mudrost i inuticija.

  1. Gornji deo trupa

Ovo područje se pruža iznad pupka do grudi i povezano je s temama poput velikodušnosti, iskrenosti, časti i pomirenja. Neki su možda primetili da se ovo područje nalazi direktno između Rangija i Pape, kako bi došlo do harmonije između njih. Ovo je područje balansa.

  1. Donji deo trupa

Ovaj pojas se pruža od bedara do pupka. Dotični deo tela se direktno povezuje s životnom energijom, hrabrošću, rađanjem, nezavisnošću i seksualnošću. Konkretno, bedra se odnose na snagu i brak. Trbuh, odnosno srednji deo, zona je odakle potiče mana, dok pupak predstavlja nezavisnost zbog simboličnog značenja povezanog s rezanjem pupčane vrpce.

Nezavisnost je karakteristika koja se izuzetno ceni u polinezijskom društvu (kao i u većini drugih), međutim to nije slučaj s individualnošću. Svi ljudi koji zavise od mora znaju do koje mere je važna zajednica i druženje. Polinežani su izgradili svoju kulturu oko tih vrednosti. Porodica na taj način postaje veća grupa ljudi koja uključuje sve rođake, prijatelje i komšije, gde svi igraju važnu ulogu.

Čuvena reč koja označava ovu proširenu porodicu na havajskom je ’Ohana, što podrazumeva grupu bliskih ljudi koji sarađuju u odgajanju, učenju i hranjenju dece.

  1. Nadlaktice i ramena

Ramena i nadlaktice povezuju se sa snagom i hrabrošću i odnose se na ljude poput ratnika i poglavara. Maorska reč „kikopuku“ označavala je ovaj deo u sintezi reči „kiko“ (meso, telo) i „puku“ (natečen). „Puku“ kao prefiks ili sufiks se takođe koristi za intenziviranje značenja reči na koje se odnosi, naglašavajući ideju snažnih ruku.

  1. Podlaktice i šake

Za deo ispod lakta, koristi se ista reč koja se odnosi na ruku i šaku. Ovaj deo tela se povezuje s kreativnošću, stvaranjem i pravljenjem stvari.

  1. Noge i stopala

Ista reč se koristi za noge i stopala. Reprezentuje kretanje unapred, transformaciju i napredak, a povezuje se i s razdvajanjem i izborom. Stopala, s obzirom da čine naš kontakt s Papom, majkom prirodom, takođe se povezuju s konkretnošću i materijalnim stvarima.

  1. Zglobovi

Zglobovi često predstavljaju ujedinjenje, kontakt. Ukoliko na telo gledamo kao na odraz društva, možemo razumeti zašto zglobovi, s obzirom da su tačke gde se različite kosti spajaju, predstavljaju različit stepen povezanosti između pojedinaca: što dalje od glave (glava porodice), veća je udaljenost u srodstvu ili je reč o nižem statusu. Gležnjevi i zglobovi na rukama predstavljaju vezu a narukvice postavljene na njih često simbolizuju posvećenost. Kolena se često povezuju s poglavicama (da bi se kleknulo pred njima).

Napomena: tradicionalno pozicioniranje ne treba da vas odvrati od pozicioniranja  vaših tetovaža na željenom delu tela. Dizajn treba da ima smisao pre svega svog vlasnika.

Polinežanske slike i motivi

  1. Enata (jednina)

Figure ljudi, poznate kao „enata“ na markezanskom jeziku, predstavljaju ljude, žene i ponekad bogove. Mogu biti postavljene unutar neke tetovaže radi predstavljanja ljudi i njihovih odnosa. Ukoliko su postavljene naopačke, mogu da predstavljaju poražene neprijatelje.

  1. Enata (šara)

Prenaglašeno stilizovana enata, zajedno u nizu ljudi koji se drže za ruke formira motiv pod imenom „ani ata“, što u prevodu znači „oblačno nebo“.

Polinežanski jezici i niz enata u polukružnoj formi često predstavljaju nebo, kao i pretke koji brane svoje potomke.

  1. Ajkulini zubi (pojednostavljeno)

Ajkulini zubi ili „niho mano“ zaslužuju poseban prostor. Ajkule su jedna od omiljenih formi koje „aumakua“ bira da se nađu na čoveku. Oni simbolizuju zaštitu, vođstvo i snagu, kao i surovost. Ipak, oni su takođe simbol prilagodljivosti u mnogim kulturama.

  1. Ajkulini zubi (složeno)

Ispod se mogu videti stilizacije ajkulinih zuba u kompleksnijoj formi.

  1. Vrh koplja

Još jedan klasični simbol koji se koristi da reprezentuje ratničku prirodu koplja. Vrhovi koplja imaju jaku simboliku u vezi s oštrim predmetima, i mogu da se koristi radi predstavljanja žaoka nekih životinja.

  1. Vrh koplja (šara)

Često, stilizuje se u vidu niza.

  1. Okean (pojednostavljeno)

Okean je drugi dom za Polinežane i mesto odmora kada krenu na svoje poslednje putovanje. Slučajno ili ne, za kornjače se kaže da se pridružuju odlazećim i vode ih ka njihovim odredištima. Tako se ponekad okean može koristiti za predstavljanje smrti i onostranog. S obzirom da je ujedno glavni izvor hrane, ne čudi što je njegov uticaj na tradiciju i mitove tako velik. Sva bića koja žive u okeanu povezana su s više značenja. Okean i more mogu biti predstavljeni talasima.

  1. Okean

Stilizacije okeana često mogu reprezentovati ideje kao što su život, promena i kontinuitet kroz promenu. Talasi se često koriste za predstavljanje onostranog sveta ili mesta gde preminuli idu i odmaraju se na svom poslednjem putovanju.

  1. Tiki

Jedno od značenja reči „tiki“ je figura, tako da je „tiki“ ime koje se daje humanoidnim formama koje često predstavljaju polubogove, za razliku od „atua“, koji se obično pojavljuju kod muškaraca u obliku životinja kao što su gušteri.

Tiki takođe može da predstavlja obožavane pretke, sveštenike i poglavice, koji su nakon smrti postali polubogovi. Oni simbolizuju zaštitu, plodnost i služe kao čuvari.

Stilizovanjem figure iznova i iznova, stvorena je pojednostavljena verzija, koja se naziva „sjajno oko“, gde su oči, nozdrve i uši dominirajući elementi.

  1. Tiki oči

Tiki figure mogu biti prikazane spreda (ponekad s isplaženim jezicima, kao simbol prkosa neprijatelju.

  1. Kornjača

Kornjača ili „honu“, još je jedno važno stvorenje u okviru polinežanske kulture i povezuje se s nekoliko značenja. Prvo se odnosi na činjenicu da kornjače simbolizuju zdravlje, plodnost, dugovečnost, temelj, mir i odmor.

Reč „hono“, što znači „kornjača“ na markezijskom jeziku, ima i druga značenja, koja obuhvataju stvari kao što su spajanje  i porodično zajedništvo, što zapravo predstavlja ideju jedinstva.

Suprotno popularnom verovanju, kornjače nacrtane prema gore ne  ukazuju na odvođenje duše mrtve osobe u drugi svet. Takva simbolika se definiše ljudskom figurom koja mora biti postavljena na ili blizu oklopa kornjače.

  1. Kornjača (šara oklopa)

Druge šare mogu biti izvedene iz šeme kornjačinog oklopa.

  1. Gušter

Gušteri i gekoni se često zovu „mo’o“ ili „moko“, i igraju važnu ulogu u polinežanskim mitovima. Bogovi (atua) i niža božanstva, često se prikazuju ljudima u formi guštera, tako da ovo može objasniti zašto su stilizovani elementi koriste da predstavljaju guštere često slični stilizovanim simbolima koji se koriste da reprezentuju čoveka.

Gušteri su veoma moćna bića, koja donose sreću, komuniciraju između ljudi i bogova i mogu pristupiti nevidljivom svetu. S druge strane, oni takođe mogu doneti smrt i zlu sudbinu ljudima koji u sebi nemaju poštovanja.

  1. Gušter (šara)

Ovo je šara ili stilizacija simbola guštera, i kao što smo spomenuli gore, izgleda prilično slično formi čoveka (enata).

  1. Raža

Tetovaže raže dolaze u nekoliko varijacija i stilova, i u svakom slučaju u sebi nose izvesnu simboliku. Raža poseduje sposobnost da se krije u pesku ispod vode, obično od ajkula, i kadra je da se pokrije peskom i mirno leži. Većina ajkula može osetiti plen u pesku na osnovu pokreta, ali raža je sposobna da se sakrije i zbog toga, njena slika je simbol zaštite. Što se tiče drugih tema koje idu uporedo sa slikom raže su prilagodljivost, gracioznost, mirnoća, opasnost, okretnost, brzina i nevidljivost.

 

Priredio: Pavle Barta

Sponzor časopisa:

Prethodni
Sledeći

Tagovi:

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti objavljena.


*